КАДА ЗАХВАЛНОСТ ПРОНАЂЕ СВОЈ ПРАВИ ДОМ

Посебна тишина се спушта на северно-централни Мисури када се комбајни зауставе за сезону. Није то ништа посебно. Не бисте то приметили осим ако нисте навикли на ритам сеоског живота. Али после месеци буке, зноја и дугих дана, свет коначно пролази кроз престанак. Прашина се слеже, силоси су пуни - или понекад нису - и породице почињу да размишљају о окупљању.

Људи су тог дана прешли много километара. Километрима и километрима земљаних путева, фарови су се одбијали од неравнина, храна је била умотана у пешкире да се загреје.

Није било ничег шармантног у вези с тим. Само звецкање чизама напољу, хладан ваздух који је јурио са сваким доласком и кућа која је деловала премало за све који су у њој живели.

Нисмо имали иконе на зидовима. Нисмо имали свеце заштитнике које бисмо поштовали. Нисмо палили свеће у знак сећања на преминуле. Нисмо обожавали анђеле нити замишљали свете фигуре како лебде близу плафона. Такве идеје нису биле део нашег света. Свето писмо нас је обликовало тихо, једноставно. И зато је постојао осећај - чврста, тиха сигурност - да невидљиво присуство у овој кући није светац, анђео или симбол.

Био је то Бог. Само Он. И то је било довољно.

Нико то није објавио. Нико није правио велику ствар од тога. Али када смо сели за стари дрвени сто и неко је почео да изражава захвалност, соба се испунила топлином, топлином која није имала никакве везе са шпоретом. Захвалност се ширила кроз разговор попут брзе варнице у сувом зрну: светла, брза и жива. Није била претерано емотивна реакција. Било је то признање. Знала сам ко заслужује захвалност.

Годинама касније, у Србији, осетио сам нешто познато, али другачије. Породице окупљене. Храна припремљена са пажњом. Приче препричане изнова и изнова. Постојала је иста жеља да се поштује, да се памти, да се призна. Ова жеља је универзална. Људи широм света чезну за нечим већим од себе, посебно када је живот тежак, а историја тежа него што било која генерација може да поднесе.

Али што сам више времена проводио тамо, то сам више схватао нешто што нисам могао игнорисати. У многим домовима, захвалност се не слави, већ је погрешно усмерена. Породичном свецу. Икони. Посреднику који никада није у потпуности испунио улогу која му је приписана. Некоме ко је некада живео у вери, али, према самом Светом писму, није онај који чује молитве, прихвата захвалност и штити душе.

Ова разлика је важна. Више него што људи мисле.

У Библији, кад год би неко покушао да поштује стварање, небо би га одмах исправило. Јован се поклонио пред анђелом, а анђео га је зауставио. Корнелије се поклонио пред Петром, а Петар га је подигао са земље. У Листри, када су људи покушали да се поклоне Павлу и Варнави, апостоли су, у жалости, раздерали своје одеће. Откривење описује анђеле који су одлучно одбили да им се поклоне.

Порука је доследна од Постања до Откривења:

Створења, без обзира колико су верна, никада не би требало да примају захвалност, поштовање или духовне почасти. Само је Бог достојан тога.

Ово није грубо. То је заштитнички став. Бог зна колико брзо се људско срце креће од сећања на Њега до узвишења онога што видимо, поседујемо или наслеђујемо. Словенске традиције, као културни сусрети, могу изазвати дивна сећања. Али када постану тренуци духовне захвалности свецу, оне прелазе библијску границу. А Свето писмо не омекшава ту границу. Оно је јасно повлачи.

У међувремену, у Мисурију, нико нам ништа није објаснио. Нисмо могли да наведемо десетак стихова да то докажемо. Били смо фармери. Нисмо били теолози. Али када смо се окупили, наша захвалност је била усмерена на Божји престо, не зато што смо били мудри, већ зато што нас је Дух научио нечему једноставном: Онај који нас је одржавао кроз олује, суше, дугове и дуга годишња доба није живео у слици или причи. Он је живео.

Ова истина се не мења са географијом.

Београд није изузетак.

Лесковац није изузетак.

Није било ништа посебно у вези са фармом у Мисурију.

Бог је само Бог.

И када се захвалност излије на другу особу, чак и са добрим намерама, чак и ван традиције, нешто се мења у души. Фокус се замагљује. Захвалност се разилази. Част бледи. И срце почиње да скреће поглед, а не да се усмерава горе.

Али када је захвалност усмерена ка Ономе који вас је створио, који вас види, подржава, опрашта вам и хода поред вас, јасноћа се враћа. Мир се враћа. Обожавање се враћа. Душа се исправља. Атмосфера делује другачије. Дух унутра лакше дише. Нешто се поравнава.

Ово је истина коју долазим да кажем, не као проповедник који држи проповед, већ као човек који је видео оба света и живео довољно дуго да зна разлику:

Свеци вас могу инспирисати, али вас не могу заштитити.

Могу да те подржим, али не могу да посредујем у твоје име.

Можемо их се сећати, али им не можемо захвалити за живот.

Захвалност припада само Богу.

И када све предаш Њему, све остало дође на своје место.

Дакле, на Дан захвалности, где год да се налазите – у Мисурију, Србији или било где другде – створите своју традицију. Не ону везану за иконе или наслеђене обичаје који мешају љубав са обожавањем, већ ону где све остало на тренутак бледи, а Бог постаје једино што видите. Нека свет утихне. Нека терет традиције олабави. Нека свеци избледе из ваших мисли.

И погледај је право у очи.

Не за оне који те не чују.

Не за онога ко одбија да се моли.

Није утешна прича, али те не може ни спасити.

Окрени се Богу, који је био уз тебе кроз све олује, све губитке, све године које нису ишле онако како си очекивао/ла.

Одвојите тренутак, баш сада, да се захвалите.

Не треба вам савршена година за ово.

Не треба вам савршена храна, савршена породица или савршена осећања.

Само ти треба тренутак искрености.

Јер где год да си данас, пун или празан, јак или уморан, окружен или сам,

—Још увек можете пронаћи ствари за које ћете захвалити Богу . И када то учините, захвалност ће расти у вашем срцу, као у кухињама Мисурија, као у српским домовима, као свуда где се људи окрећу Ономе који их истински чује.

Нека то постане традиција.

Учините Га центром своје пажње.

И нека твоја захвалност узлеће на једином месту где јој је место.