Beli Bicikl na Uglu

„Na uglu, blizu naše kuće, vezan je jedan beli bicikl…”

Ne primetiš ga osim ako baš ne gledaš… a čak i tada treba trenutak da srce razume šta zapravo znači. Ali jednom kada shvatiš — ne zaboravljaš.

I ja nisam odmah razumeo. Više puta sam prošao pored njega biciklom, samo kao blesak bele boje u uglu oka. Ali jedne večeri, usporio sam samo malo… i video mali plamen sveće ispod rama — tihu svetlost, sećanje koje neko nije želeo da grad zaboravi.

I tada me pogodilo:

nešto tragično se ovde dogodilo.

Ta jednostavna spoznaja usporila me je — ne samo fizički, već i duhovno. Počeo sam razmišljati o tankoj liniji koja deli običan dan od večnosti. O prostoru između obične vožnje bicikla… i trenutka kada duša zakorači u večnost.

Razgovor koji se još nije desio… ali živi u meni

Pre par vikenda, sreo sam se sa prijateljem koga dugo nisam video. Pričali smo o svemu pomalo — kako grad izgleda, šta ima novo. On je spomenuo biciklističku kulturu u gradu — grupe vozača, nove staze, ljude svuda na točkovima.

A ja sam, bez plana, nekako spomenuo taj beli bicikl na uglu.

On ga nije video.

Pitao me je — sasvim spontano — zašto bi neko ofarbao bicikl potpuno u belo i vezao ga za banderu.

Ispričao sam mu kako sam i ja to mislio… dok nisam video svetlost sveće ispod rama.

Zastao je.

„Znači… neko je poginuo tu?”

„Verovatno jeste,” rekao sam tiho. „Tako bar pretpostavljam.”

Nešto se otvorilo u meni. Reči su same izašle.

„Znaš… baš sam zahvalan na 1. Jovanovoj 5:13.”

Pogledao me je. „Koji je to stih?”

I tu sam se zatekao — u običnom trenutku, ali sa prilikom da govorim o večnom spasenju.

Objasnio sam mu da Jovan govori o mogućnosti da čovek zaista zna — zaista zna šta se događa u trenutku smrti.

Rekao sam: „Ne mogu da zamislim da živim ili vozim bicikl misleći da svaka vožnja može da me odvede na destinaciju o kojoj ne znam ništa.”

Dalje nismo išli.

Nismo ušli u Rimljane.

Nije bilo molitve.

Nije bilo pritiska.

Samo seme.

Tiho.

Ali stvarno.

A evo iskrenosti:

Taj razgovor sa mojim prijateljem Bojanom još nije desio.

Bar ne u stvarnosti.

Ali u meni živi.

Ponekad zamišljeni razgovori pripreme srce za stvarne razgovore koje će Bog dati.

Takvi trenuci — čak i oni koji postoje samo u mislima — mogu postati alati koje Bog koristi da polako, nežno, povede nekoga bliže Hristu.

Služba koju nosimo, a da često toga nismo ni svesni

Svaki put kad prođem pored tog belog bicikla, osećam težinu onoga što predstavlja. Ne samo tragediju života koji je prekinut, već hitnost svake duše oko nas.

Pavle kaže da nam je Bog dao „službu pomirenja” (2. Korinćanima 5).

Te reči me uvek zaustave.

Bog je poverio običnim ljudima — meni, tebi — poruku koja može vratiti čoveka k Bogu.

Nismo posmatrači.

Nismo dobrovoljci.

Nismo povremeni radnici.

Mi smo ambasadori.

I ono što me sve više zadivljuje jeste da se najveći deo te službe ne događa na propovedaonicama, već u prolazima života:

na raskrsnicama, u kafićima, u redovima prodavnica, tokom šetnje, u jednom spontanom razgovoru o belom biciklu.

Shvatio sam još nešto — nešto o čemu hrišćani retko govore:

Većina ljudi ne dolazi Hristu kroz jedan razgovor.

Gotovo nikada to nije pravolinijski proces.

To je dug put blagih nagoveštaja.

Sećanja.

Pitanja.

Priča.

Tihih semena.

Polaganog omekšavanja.

I onda — nekad godinama kasnije — Rimljani 10:13 postane stvarnost:

„Jer svako koji prizove ime Gospodnje, biće spasen.”

Ali pre tog poziva, Bog je posejao desetine malih dodira svoje milosti.

Mi ne guramo ljude preko ciljne linije.

Mi ih pratimo putem.

Šta zapravo znači biti spreman

Petar kaže da uvek budemo „spremni da odgovorimo.”

Nekada sam mislio da to znači savršeno poznavati Sveto pismo.

Sada vidim drugačije:

• Spremnost izgleda kao traktat u džepu.

• Kao pet jednostavnih istina u srcu: Bog nas voli… svi smo grešnici… greh ima kaznu… Hristos je platio… svako može da Ga prizove.

• Kao kratka molitva svakog jutra: „Gospode, daj mi danas jednu osobu.”

Ali najviše od svega, spremnost izgleda ovako:

Videti osobu pred sobom kao nekoga koga je Bog namerno postavio na naš put.

Bog je baštovan.

On sadi.

On zaliva.

On priprema tlo mnogo pre nego što mi stignemo.

Neka semena brzo niknu.

Većina ne.

Ali nijedno Njemu nije nevažno.

Šta mi beli bicikl i dalje govori

Taj bicikl — taj jednostavni beli ram na tamnoj banderi — postao je moj tihi učitelj.

Podseća me da je život krhak.

Da je večnost stvarna.

Da Bog koristi obične trenutke da pripremi izuzetne razgovore.

Podseća me da svaki susret ima večnu težinu.

Svako pitanje.

Svaka iskrena reč.

Svaki tihi nagoveštaj o veri.

Svaki traktat.

Svaka molitva za nekoga ko još nije spreman.

Ništa nije izgubljeno.

Ništa nije premalo.

Ništa Bog ne zaboravlja.

Što duže gledam taj beli bicikl — bilo iz daljine, bilo dok prolazim pored njega — sve više shvatam da me Bog ne poziva samo da govorim kada dođe trenutak, već da živim spreman za taj trenutak.

Da budem neko koga Bog može prekinuti.

Neko koga može upotrebiti.

Neko ko primećuje ljude.

Neko ko je — spreman.

Tiha, iskrena završna misao

Zato budimo spremni —

za beli bicikl na uglu,

za trenutke kada nas Bog gurne da progovorimo,

i za realnost da jednog dana to možda bude moj bicikl… ili tvoj.

U svakom slučaju —

budi spreman da govoriš,

i budi spreman da pođeš.

Bog nas uvek poziva na oboje.